Српске рукописне књиге

Књига је у Србији, до појаве првог штампаног издања 1493, била искључиво рукописна, писана на пергаменту, или хартији, и углавном је настајала у српској редакцији старословенског језика према потребама манастира и богослужења у црквама.

Вековима преписиване руком и често у тајности чуване рукописане књиге, доживеле су у 21. веку своју дигитализацију и ушле у нови свет. Јер, одабране странице српских рукописних књига Археографског одељења Народне библиотеке Србије (НБС) могу се данас погледати и преко интернета. Већина ових рукописа настајала је у средњем веку најчешће у манастирима. У њима су, дању или чешће ноћу, под оскудном светлошћу свеће, рукописане књиге. Не као данас, кад се слова нижу на дисплеју компјутера типкањем прстију по тастатури, а онда једноставним кликом и штампају, већ дуготрајним исписивањем, калиграфским цртањем и осликавањем сваког слова понаособ. На пергаменту, који у Србији као подлога за писање преовлађује до почетка 14. века, или на хартији која је у употреби већ од 13. века.

Најстарија сачувана ћирилска књига српске редакције старословенског језика, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата родоначелника прве српске државе Стефана Немање, датира из 12. века. Писана је на пергаменту словима тзв. уставне ћирилице и украшена је иницијалима и минијатурама у боји и злату. Већи део текста исписао је анонимни писар, осим мањих делова текста и минијатура које је писао и осликао Григорије Дијак. Као споменик културе који је уписан у листу Памћења света, „Мирослављево јеванђеље“ доказује да је српска редакција старословенског језика добила завршни облик.

Srpskerukopisneknjige2

По својим ортографско-калиграфским одликама оно повезује важне изворе вековима старе зетско-хумске писмености и глагољску традицију из Македоније са ћирилским рашким правописом. Ова богослужбена, као и све рукописне књиге, због честих војни на овим просторима, више пута је мењала место на којем је чувана. Јеванђеље је открио руски научник Порфирије Успенски 1845. у Хиландару. Краљ Александар Обреновић добио га је на поклон од манастирског братства 1896. и донео у Београд. Током Првог светског рата 1916. Јеванђеље је доспело на Крф, а од 1918. смештено је у трезор Главне државне банке. За време Другог светског рата чувано је у манастиру Рача и у Народној банци, а у Народном музеју у Београду је од 1945. Два фототипска издања чувају се у Трезору Археографског одељења НБС у Београду.

Хронолошки, наредни сачувани српски рукопис је „Братков минеј“, назван по писару Братку, писан на пергаменту у време краља Владислава (1234—1243). На примеру ове рукописне књиге која садржи тропаре и све што се пева о црквеним празницима распоређено по месецима, најбоље се осликава једна од особености ових културних споменика, а то је уписивање новог иза већ постојећег текста. „Братков минеј“ исписало је пет писара, а повремено се јавља још четрнаест руку у различитим временским периодима. Зато се ова рукописна књига, по датуму настајања, смешта и у другу четвртину 13. и у четврту деценију 14. века. На основу правописних обележја везује се за зетско-хумско подручје, уз разлике у зависности од преписивача. По избору стихира и канона, први део који је уписивао Братко умногоме се слаже с руским минејима с краја 11. века. Припадао је старом фонду рукописа Народне библиотеке, а као и већина рукописних књига из архиве НБС, нестао је за време Првог светског рата и доспео у Савезну Републику Немачку одакле је откупљен 1969.

Srpskerukopisneknjige3a

„Београдски паримејник“ потиче из прве четвртине 13. века. Ова збирка паримија, прича изабраних из старозаветних и новозаветних књига, по свом писму, у српској редакцији старословенског, својствена је раној рашкој ортографији, али га поједини правописни знаци везују и уз зетско-хумске рукописе и ранију македонску подлогу. Писар није познат, а од овог, једног од најлепших споменика ране српске писмености, остали су само одломци паримија и то оних које су се читале на вечерњим службама од среде увече прве недеље поста до петка тзв. Цветне недеље. „Београдски паримејник“ налазио се у НБС све до 1915, када је нестао током повлачења српске војске и народа преко Албаније. Враћен је фонду откупљивањем од Савезне Републике Немачке 1969.

Из треће четвртине 13. века потиче „Зборник попа Драгојла“. Назван је по имену писара уписаном на 45. листу ове рукописне књиге, а по ортографским обележјима регистрован је као споменик ране хиландарске школе. Српска редакција старословенског на пергаменту, уз мању употребу грчких слова и неколико језичких црта пониклих на зетско-хумској територији, има много особености „Мирослављевог јеванђеља“. У Зборнику апокрифних текстова запажају се бројне говорне иновације у именским и глаголским облицима, али и утицај македонског језика. Бивши власник ове рукописне књиге извесни Д. Срећковић, нашао га је 1875. у албанском селу близу Скадра у једној свештеничкој породици која га је чувала седамнаест генерација. Министарство Србије откупило га је 1902, нестало је 1915, а откупљено је 1969. од СР Немачке.

Водени знаци на „Зборнику српских житија и хиландарском типику таха Марка“ из 1370/75. године, који је на хартији, преписивао монах Марко, указују да је настао у Хиландару.

Припада најлепшим писмима последње трећине 14. века рашког, нормираног правописа. У овој рукописној књизи сачувана су нека од најбитнијих дела српске средњовековне књижевности, житија светих — Симеона и Саве од Доментијана и Теодосија, Похвала Светом Сави од Теодосија и Хиландарски типик Светог Саве. Од 1914. године чува се у НБС и била је једина рукописна књига која је склоњена из архива током бомбардовања 6. априла 1941.

Srpskerukopisneknjige5

Једно од најлепших примерака српских рукописних књига 14. века, „Никољско јеванђеље“, писано је на пергаменту у преписивачкој школи манастира Никоље у Овчарско-кабларској клисури. У књизи се налазе четири новозаветна јеванђеља, а лепота ове рукописане књиге је у илуминацијама и иницијалима који су везени у боји златом и сребром. Сваки јеванђелиста има свој заштитни знак, поглавља почињу иницијалима и апликацијама на којима су круне, љиљани и други симболи. До краја 19. века чувано је у манастиру Никоље, где га је 1820. пронашао Вук Караџић. До Првог светског рата чувано је у НБС, одакле му се 1914. губи сваки траг све до 1966, када је откривено у Даблинској библиотеци. Недавно је направљено сто копија ове рукописне књиге које су раздељене културноисторијским институцијама у Србији.

Иако је прва штампана српска књига, „Октоих“ 1493, изашла само четири деценије после изума Гутенбергове штампарије, у Србији је настављено са преписивачком традицијом, јер су потребе за књигама биле веће од могућности старих српских штампарија. Једна од историјски најзначајнијих рукописних књига јесте такозвани „Призренски препис Душановог законика“ с почетка 16. века. Писар и место настанка нису познати. Препис је писан на папиру српском редакцијом старословенског језика, а садржи скраћену „Синтагму Матије Властара“, „Јустинијанов Закон“ и „Законик Цара Душана“. До Другог светског рата био је у архиву, а и данас се чува у Археографском трезору НБС.

Аутор: Вања Савић
Извор: Ризница Српска